,,Замах лептирових крила на једном крају свијета, може узроковати торнадо на другом крају“
Свима је познат ефекат лептира. Поставља се питање како је тај ефекат, толико симпатичан у теорији, заиста спроведен у пракси са новим Законом о раду РС?!
Наиме, свакодневно се сусрећем са људима који тврде да је, према новом Закону о раду, право радника да заштиту својих права из радног односа тражи на суду, условљено претходним обраћањем Агенцији за мирно рјешавање радних спорова. Чак се самоувјерено позивају на одредбе члана 201. Закона о раду. За потребе овог текста, овај члан ћу цитирати у цијелости.
,, Члан 201.
(1) Радник који сматра да му је послодавац повриједио право из радног односа, може да поднесе приједлог за мирно рјешавање радног спора надлежном органу или тужбу надлежном суду за заштиту тог права.
(2) Право на подношење приједлога и тужбе није условљено претходним обраћањем радника послодавцу за заштиту права.
(3) Приједлог за мирно рјешавање радног спора радник може да поднесе у року од 30 дана од дана сазнања за повреду права, а најкасније у року од 3 мјесеца од дана учињене повреде.
(4) Тужбу за заштиту права радник може да поднесе најкасније у року од шест мјесеци од дана сазнања за повреду права или дана учињене повреде.
(5) Тужбу из става 4. овог члана, радник може да поднесе уколико претходно предмет спора није ријешен у поступку мирног рјешавања спора код надлежног органа.
(6) Покретањем поступка из ст. 3. и 4. овог члана прекидају се рокови застаре.“
Па да анализирамо овај члан.
Став 1. прописује да радник може да поднесе приједлог за мирно рјешавање радног спора ИЛИ тужбу надлежном суду. Везник ,,или“ јасно упућује на алтернативност, а не на кумулативност. То значи да радник има право избора између двије понуђене опције. Мислим да је ово очигледно свакоме ко прочита ову одредбу. Ставови 2. и 3. не стварају забуну, јер су поприлично јасни. Став 4. прописује рок за подношење тужбе за заштиту права из радног односа. Е сада долазимо до критичног става 5. који прописује да тужбу радник може да поднесе ,,уколико претходно предмет спора није ријешен у поступку мирног рјешавања спора код надлежног органа“. Шта то заправо значи? То значи да уколико пред органом за мирно рјешавање радних спорова радник и послодавац постигну споразум, радник не може да изигра тај споразум и упркос томе покрене радни спор пред надлежним судом- начело не бис ин идем (не два пута о истом). Дакле једном ријешена ствар се не може опет расправљати. Да ли то значи обавезу да се радник претходно обрати Агенцији за мирно рјешавање радних спорова? Не би смјело да значи, јер предмет спора претходно није ријешен у поступку мирног рјешавања радних спорова и у случају када се радник уопште не обрати Агенцији са захтјевом. То је ствар чисте логике, ,,није ријешен“ не значи само и искључиво негативан исход поступка, него може да значи и изостанак тог поступка уопште. Аналогно томе неосуђивано је лице против кога се никада није водио кривични поступак, као и лице које је у истом ослобођено.
Када се одредбе става 1. и става 5. погледају у међусобној вези, више је него јасно да се из самог текста никако не може извући обавеза претходног обраћања Агенцији за мирно рјешавање радних спорова прије подношења тужбе надлежном суду. Да ли је било намјере законодавца да овај члан има такво значење, то аутор текста не зна, али је сигурно да сам Закон то не прописује, напротив, сасвим је јасно да је оставио могућност безусловног избора између двије алтернативе.