Замислите да ја производим хљеб у коме неко ужива и којим задовољава своје потребе за храном. Логично, мени припада накнада за тај хљеб од стране лица које га конзумира. Када неко други хоће да продаје моје хљебове, такође мора да ми плати уговорену цијену. Када хоће да прави сендвиче од мог хљеба, опет мени мора да плати хљеб.
Када неко сними нумеру у којој људи уживају и којом задовољавају своје културне потребе, аутору треба да припадне накнада.
Како ћемо одредити колика је то накнада?
Прво, аутор би, у идеалном свијету, требало да добије накнаду за свако појединачно слушање његовог дјела од стране трећих лица. Такође, требало би да добије нанаду ако неко, захваљујући његовом дјелу, зарађује новац на пружању угоститељских услуга, или емитовањем радио и/или ТВ програма. На крају, накнаду треба да добије и од произвођача фонограма (рецимо ЦД-а на коме је забиљежена нумера).
Сложићемо се да је овакво рачунање немогуће, и да би створило немјерљиве потешкоће. Због тога је законодавац, у складу са међународним конвенцијама, дозволио (штавише, наметнуо обавезу) ауторима да се удружују и колективно остварују и штите своја права, како би олакшали наплату и расподјелу новца. За сада су то једино урадили аутори музичких дјела, створивши АМУС (Асоцијацију композитора музичких стваралаца).
АМУС, као и многе друге сличне организације у Европи и свијету, има компромисни систем наплате накнаде за неискључиви пренос ауторских права- наплаћују према врсти дјелатности, величини локала, врсти манифестација, итд. Према томе, обавеза сваког власника угоститељског објекта је да плаћа унапријед прописану и одредиву мјесечну накнаду у складу са Законом о колективном остваривању ауторских и сродних права БиХ и пратећим подзаконским прописима.
Зашто?
Зато што је у кафани боља атмосфера са музиком, него без ње, и више људи ће ићи у угоститељске објекте гдје има музике. Дакле, на рачун туђег рада, власник локала повећава промет. Е управо због тога власник угоститељског локала треба да ауторима да одређени износ на име накнаде.
А шта ако пусти на разгласу програм радио станице?
Исто. Опет на основу музике ствара амбијент и повећава промет. Тиме се није ,,изиграо“ Закон. То се зове право јавног саопштавања дјела које се емитује, одређено чланом 24. став 1. тачка г) и чланом 31. Закона о ауторским и сродним правима, а то је у сфери искључивих права аутора да дозволе или забране. Пошто је немогуће добити сваку појединачну дозволу, једини адекватан начин да се ауторима компензује ово кориштење њихових дјела јесте управо овај горе наведени.
А шта ако има ,,јукебоx“ ?
Опет исто. Тим прије што гости посебно плаћају да би могли да чују жељене нумере.
А ако пушта са ЦД-а који сам купи?
Мислим да је одговор очигледан. Опет морате да платите, јер је то јавно емитовање са носача звука (члан 28. ЗОАСП-а).
Како да се власник угоститељског објекта ослободи плаћања?
Најсигурнији начин јесте да не пуштате никакву музику у локалу. Уклоните уређаје за пренос звука и наставите да радите без музике. Други, у пракси непотврђен начин, јесте да нађете музику аутора из земаља које нису потписнице међународних конвенција из ове области и/или које немају сличне прописе и организације са којима АМУС нема потписан договор о сарадњи, па да пуштате такву музику. Кажем да је ово теоретски могуће, да пуштате само бендове, рецимо из Буркине Фасо (претпоставимо да испуњава наведене ,,услове“), а да АМУС нема сарадњу са њиховом сродном организацијом. У том случају не би имали основа да од вас наплате накнаду за кориштење ауторских дјела, јер нису у могућности да исту прослиједе аутору.
Дакле, ако желите да ваш локал има музички угођај, морате и да платите ауторима за то, ту нема дилеме. Једино питање јесте да ли су држава БиХ и АМУС ово питање регулисали на прописан начин. Да ли је тарифа по којој се наплаћују накнаде од угоститеља одређена на начин како то предвиђа члан 23. Закона о колективном остваривању ауторских и сродних права?!
Да ли АМУС има потписане уговоре са међународним организацијама и да ли им исплаћују дио од прикупљених средстава?! Ако претпоставимо да је све законито, онда нема изговора за власнике угоститељских објеката. Ауторско и сродна права су се занемаривали на нашим просторима до сада. Коначно, аутори могу да очекују да њихов труд неће остати ненадокнађен и да други неће профитирати крађом њихових ауторских дјела.
Интелектуална својина је стварност времена у коме живимо и забијање главе у пијесак то неће промијенити, већ нам само може донијети штету.