Сви смо свједоци свакодневних повика како је правосуђе споро, а правда недостижна због предугог чекања на пресуде.
Без жеље да овим текстом улазим у начин рада судова, оно што морамо да уочимо јесте да нисмо ни направили могућности да им олакшамо посао и растеретимо их.
Како то учинити?
Врло једноставно, направити квалитетне правне оквире за унутрашњу арбитражу у Републици Српској.
Како арбитража помаже?
Арбитража омогућава лицима која ступају у уговорни однос да уговоре надлежност арбитраже за све спорове проистекле из њиховог уговора. Тада, у случају да до спора и дође, читав поступак се ријешава пред уговореном арбитражом, а не пред редовним судом. Арбитраже су, по правилу, много брже, али истовремено и коштају више јер се финансирају од уплата из спорова.
Логично се закључује да арбитражу неће користити сва лица која закључују уговоре, него само поједини субјекти у привредном пословању.
Дакле, у случају спорова проистеклих из уговора у привреди, арбитраже би требало да допринесу бржем долажењу до коначне одлуке и извршне исправе.
Истини за вољу, у Републици Српској већ постоје одређене одредбе којима се уређује поступак арбитраже. Тако Закон о парничном поступку у глави XXX прописује уговарање и поступак арбитраже. Такође, Закон о привредној комори успоставља Арбитражу и Спољнотрговинску арбитражу при Привредној комори РС.
Међутим, оно што ови закони не могу да регулишу јесте, нпр. могућност оснивања приватних арбитражних центара. Закон о парничном поступку је процесни закон и њиме не могу да се регулишу питања оснивања и уређења ових центара, а Закон о привредној комори је акт којим се уређује само рад и организација Привредне коморе РС. Дакле и поред све воље да се детаљно регулише ово питање, то није могуће без посебног закона.
Арбитражни поступак, како га регулише Закон о парничном поступку, је недовољно уређен, самим тим несигуран и непривлачан за пословне субјекте. Заиста, када се размисли о томе, ријетко ко би се усудио да за рјешавање спорних питања проистеклих из уговора одређује посебне арбитре, физичка лица, уређује мјесто и начин вођења поступка као и сва друга битна питања.
У том случају, сви ће се радије опредијелити за редовне судове гдје не морају да се брину о свим овим питањима. Приватни арбитражни центри би ипак давали много већи степен сигурности, гарантовали стручност приликом рјешавања спорова, градили репутацију, имали сталност арбитара који рјешавају поступак и свакако били примамљивија опција за уговорне стране од арбитражног поступка како га прописује Закон о парничном поступку.
Одредбе у Закону о парничном поступку нису лоше, само су недовољне. Није ни било за очекивати да се једно тако сложено питање може уредити процесним законом, али је свакако похвално што се размишљало у том правцу. Сада је ред на сљедећи корак.
Земље окружења већ имају законе о арбитражи
Србија, Црна Гора и Хрватска већ увелико имају законе о арбитражи којима, на мање-више сличан начин, уређују ово питање. Оно што је битно јесте да је питање арбитраже у овим законима обрађено много детаљније, да је поступак арбитраже много јасније прописан и да је дефинисан круг лица која могу бити арбитри, могућност оснивања приватних арбитражних центара итд.
Наравно да је потребно вријеме да овај институт заживи. Код нас и поред тога што основне претпоставке за уговарање арбитраже постоје, ријетки су примјери да се субјекти у привреди одлучују на овај вид рјешавања међусобних спорова (аутору није познат нити један примјер).
Но у међународним пословним односима, арбитража је незамјењив институт и многе државе имају велики прилив средстава управо захваљујући квалитетним арбитражним центрима. Управо то треба да нам буде идеја водиља, свијетли примјери из развијеног свијета. Јасно је да може да функционише, само је битно какве темеље поставимо.
Како функционише унутрашња арбитража
Предуслов је, како смо већ нагласили, да странке у уговору унесу арбитражну клаузулу којом предвиђају да је за све спорове надлежан арбитражни суд. Том клаузулом странке могу одредити која арбитражна институција ће бити надлежна за њихов спор, или одредити могућност ад хоц арбитраже. У зависности од тога, у самом спору суде арбитри одређеног арбитражног центра или лица које саме странке именују. Наравно, број арбитара је увијек непаран.
У случају да се тај спор покуша ријешити на редовном суду, суд се мора огласити ненадлежним уколико тужена страна истакне приговор ненадлежности.
Поступак се води на начин како то странке одреде: или саме пропишу унапријед правила поступка, или, што је чешће, упуте на одређена арбитражна правила. Сваки арбитражни центар требало би да има своја арбитражна правила и та правила су често од пресудног утицаја приликом избора арбитражног суда.
Као и у судском поступку и у арбитражи постоје тужба и одговор на тужбу, а и читав поступак је најчешће јако сличан поступку пред редовним судовима (парничном поступку). По окончању поступка доноси се арбитражна одлука која, ако се не оспори пред надлежним судом у законском року, представља извршу исправу и на основу ње се може покренути извршни поступак. Домаћа арбитражна одлука има снагу домаће правноснажне судске одлуке и извршава се у складу са одредбама закона који уређује извршни поступак.
Предности арбитраже
Основна и најочигледнија предност поступка пред арбитражом је свакако брже окончање поступка. То је оно што сви прво помисле када се спомене арбитража. Међутим, арбитраже имају и друге потенцијалне предности. Прије свега, арбитри могу бити и лица која нису правници, што би приликом формирања арбитражног вијећа било од великог значаја. Замислите да у вијећу имате два правника и једног стручњака из области која је предмет спора. Зар то не би олакшало поступак, повећало стручност вијећа и дало на тежини коначној одлуци? Такође, предност арбитражних центара би било лакше стварање уједначене праксе. Ово је свакако потенцијална предност јер све зависи од рада самог центра, но свакако је лакше уједначити праксу у центру који има једно сједиште, него у редовним судовима који имају много више сједишта.
Шта је први корак пред нама?
Први корак је доношење закона о арбитражи. Никада нисам предлагао или заговарао преписивање закона од држава из окружења, али свакако да ови закони могу послужити као оријентир нашим законописцима. Наравно да се одредбе Закона о парничном поступку РС које се односе на арбитражу морају уобзирити приликом израде овог закона и многе чак и унијети у текст новог закона.
Клучне новине закона о арбитражи морале би бити у погледу оснивања приватних арбитражних центара од стране струковних удружења и/или удружења грађана, дефинисање основних правила арбитражног поступка и његова начела, дефинисање трошкова арбитраже и могућности финансирања, начин именовања арбитара и дефинисање круга лица који могу бити арбитри.
Када успоставимо квалитетна правила и темеље, онда нам предстоји период у коме ће се ,,испипавати терен“, те озбиљније ефекте не можемо очекивати брзо. Но свако путовање почиње првим кораком. Сматрам да би требало размислити о овоме, ићи у корак са модерним токовима и олакшати привреди и привредницима да ријеше спорове међу собом.